My dreams

Koračala je po ruševinama toga zamka. Ruševinama svoga života. Vetar joj je duvao u lice. Mrsio joj je dugu crnu kosu. U krupnim ocima boje lana nazirale su se suze. Sklapala je oci, a suze su klizile niz njene blede obraze. Nikoga nije bilo u blizini kao što već dugo nikoga nema da joj pomogne. I već se pomirila s tim. Zapinjala je i spoticala se o ruševine, ali nije marila za to. Uporno je koračala dalje iako su sa svakim korakom navirale bolne uspomene. Taj zamak od koga su sada ostale samo ruševine nekada je bio njeno utočište. U njemu je provela bezbrižne dane detinjstva. Nikada nije ni sanjala da bi se nešto ovako moglo desiti.
Sklapala je oci i želela je opet isto, da se seti tih bezbrižnih trenutaka. Još uvek je znala gde se nalazila svaka prostorija, svaki zid, svaki predmet, iako vise nicega nije bilo sem ruževina. I evo. Opet joj se činilo da čuje melodičan zvuk klavira na kome je svirala majka u dugim popodnevnim satima. A iz dvorista su dopirali dečja graja i kikot. I činilo joj se kao da opet čuje svoj smeh. Smeh koji vec dugo niko nije čuo. I smeh svog brata. O, tu su i rođaci. Klara i Edvard. Suze su joj ponovo klizile niz obraze. Kao kapi kiše kada se slivaju niz prozorska okna. Vratila se do kuhinje. Kao da ju je ponovo mamio onaj jedinstveni miris naninih kolača sa cimetom. A na stolu uvek puna časa soka od zove. Često je sedela tu, pijuckala sok i grickala kolače posmatrajući nanu koja je uvek imala puno posla. Ipak, najviše vremena je provodila u svom carstvu. Carstvu snova i mastarija. U svojoj sobi koja se nalazila na uglu istočnog dela zamka i podsećala je na toranj sa koga se mogla videti cela okolina. Nepregledne ravnice i sa druge strane obronci planina u daljini. A na njima vinogradi iz kojih je ponekad mogla čuti veselu pesmu seljaka. Volela je da mašta i piše. Pisala je o izmišljenim predlima i junacima. Njene priče nisu uvek imale srecne zavrpetke, ali je ipak verovala u to da sve na kraju dođe na svoje mesto. Sve do tog dana kada je začula odlučan i oštar očev glas koji je dopirao iz predvorja. Osećala je očev strah i zabrinutost koju je on pokušavao da prikrije. Uprkos ubeđivanjima i obećanjima da će sve biti u redu znala je da samo pokusavaju da prikriju surovu realnost od nje. Znala je da nikada više ništa neće biti kao pre. Događaja koji su usledili posle toga, nije zelela da se seća. Godinama se borila sa tim uspomenama. Činilo se da je napokon uspela da ih potisne ili zaključa u neki nepristupačan deo svoje duše. Međutim, nikada se nije pomirila sa sudbinom. Pokušavala je da joj prkosi, mada najčešće neuspešno. I dalje je nosila crnu haljinu, ali jos uvek je verovala i nadala se. Znala je da nikada nece moći da vrati vreme unazad i izmeni prošlost, ali obećala je sebi da se zbog sećanja na drage ljude neće predati.
Vetar je od jednom prestao i počela je da pada sitna kiša. Osvrnula se jos jednom oko sebe. Iz torbe je izvukla cveće i polozila ga na ruševine. Na trenutak je zatvorila oči, obrisala suze i gordo podigla glavu. Prošaputala je: “Tako. I to je gotovo.” Reši su joj zastale u grlu pre nego što je uspela da ih izgovori. “Zbogom.” Polako se okrenula i počela da se udaljava od tog mesta na koje se nikada više neće vratiti. Naterala je sebe da se ne osvrće i da krupnim koracima nastavi dalje.