My dreams

(Lazina soba u dvorcu Dunđerskih. Noć. Spolja se čuje orkestarska muzika. Vrata koja vode na balkon su otvorena. Na njih je donekle navučena teška plišana zavesa. Laza sedi na krevetu. Klati se dok piše. Ponaša se kao uplašeno dete. Lenka ulazi u sobu, ali kada čuje Lazinu ispovest vrati se nazad na balkon. Prikrivena iza zavese prisluškuje.)

LAZA: Draga moja majko, Biti pesnik - je li to Božja kazna? Moram li da patim da bih pisao? Šta je to što mi ne da da volim i stvaram u isto vreme? Zar je tako veliki greh biti zaljubljen i biti pesnik? Čemu samo jedna strast u čoveku? Kako da svoju ljubav spasem od sigurne osude na propast? Mila mati, Ja ne pišem pesme - ja pišem svoj život. Ja ne pišem o ljubavi. Ja pišem o patnji. O očaju i jadu. Ja nemam budućnosti, nemam slobodu, nemam nikoga. Ja ne umem da kažem istinu. Ja ne umem da volim. Ja nemam srca. Ja nisam pisac. Ja ne maštam. Ja ne žudim. Ja nemam ni sna. Ja nisam čovek! Mama, Zašto te nema? Tužan sam mama! Tužan sam i patim jer volim devojku - devojku trideset godina mlađu. Ja ne smem da je volim, mama! A volim je! Volim svaki tren sa njom i kad je sanjam i kada na javi sedi i gleda me u oči. Volim je skoro... Skoro kao pesme! Volim je kao što volim svoju slobodu. Ako bih bio sa njom bio bih srećan i voljen, ali ne bih imao svoje pesme i svi bi bili protiv nas, kao što već jesu. Pišem, jer želim da budem bliže tebi i Bogu, a volim jer sam čovek.

(Lenka brzo pobegne sa balkona. Laza se očajnički uhvati za glavu i prste provlači kroz kosu. U tom trenutku čuje se snažan udar groma, a munja kroz balkon sevne pravo u Lazinu sobu. Vetar razmakne zavese. Laza se trgne i pogleda u pravcu svetla, a potom i balkona. Na ogradi balkona stoji ženska cipela. Laza je ugleda. Ode brzo do nje. Uzima je. Vraća se u sobu. Pogleda u tavanicu.)

LAZA: Otići ću.