My dreams

Inspirisana knjigom koju sam nedavno pročitala, istraživala sam malo o istoriji dnevnika i odlučila da napišem ovaj tekst.

Reč dnevnik potiče iz latinskog jezika diarium što znači dnevni. Iako su i mnogo pre toga u nekim zapisima primećene odlike dnevnika, prvi dnevnik nalik današnjem napisan je u 11. veku. Međutim, sve do početka 20. veka pisanje dnevnika je bila privilegija ljudi iz srednje i više klase. Danas je to postala navika mnogih od nas.

U prilog popularnosti dnevnika govori sve veći broj knjiga pisanih upravo u ovoj formi. Jedna od najpopularnijih takvih knjiga je svakako Dnevnik Ane Frank koji je ujedno jedan od mojih omiljenih. Ana Frank ga je vodila tokom drugog svetskog rata, a objavio ga je Oto Frank nakon njene smrti. Zatim je usledio niz knjiga – dnevnika koji svi liče jedan na drugi i govore o životima modernih devojaka u  potrazi za slavom i uspehom. Posle njih pravo osveženje je donela knjiga Lili Kopel, Dnevnik od crvene kože koju sam nedavno pročitala.

U želji da saznam što više o dnevnicima ukucala sam na google-u diary i pojavilo se bezbroj programa i internet stranica za pravljenje sopstvenog elektronskog dnevnik. Oni pružaju mnogo brojne mogućnosti, ubacivanje slika, linkova. Ipak mislim da ništa ne može zameniti onaj prijatni osećaj žvrljanja po papiru koji uvek deluje smirujuće.

Neke sigurno mrzi da pišu o svemu, neki pak godinama vode detaljne zapise u dnevnicima. Međutim, nekada je sasvim je dovoljno napisati i dva-tri reda o proteklom danu. Jer, dnevnik je ipak taj koji čuva naša sećanja od zaborava i nikada ne odaje tajne.

Volim te kao hemijsko jedinjenje od dve komponente.
Ti si organska materija mog zivota.
Od mene si udaljen kao vodonik od gvozdja u periodnom sistemu.
Po celi dan pokusavam da shvatim uzrok reakcije, ali nikako ne mogu da u tvoje srce adiram sebe.
Kada bi mi poklonio svoje srce osecala bih se kao plemeniti metal.
Nemoj dozvoliti da me zbog tebe rastave na hemijske elemente.

(Lazina soba u dvorcu Dunđerskih. Noć. Spolja se čuje orkestarska muzika. Vrata koja vode na balkon su otvorena. Na njih je donekle navučena teška plišana zavesa. Laza sedi na krevetu. Klati se dok piše. Ponaša se kao uplašeno dete. Lenka ulazi u sobu, ali kada čuje Lazinu ispovest vrati se nazad na balkon. Prikrivena iza zavese prisluškuje.)

LAZA: Draga moja majko, Biti pesnik - je li to Božja kazna? Moram li da patim da bih pisao? Šta je to što mi ne da da volim i stvaram u isto vreme? Zar je tako veliki greh biti zaljubljen i biti pesnik? Čemu samo jedna strast u čoveku? Kako da svoju ljubav spasem od sigurne osude na propast? Mila mati, Ja ne pišem pesme - ja pišem svoj život. Ja ne pišem o ljubavi. Ja pišem o patnji. O očaju i jadu. Ja nemam budućnosti, nemam slobodu, nemam nikoga. Ja ne umem da kažem istinu. Ja ne umem da volim. Ja nemam srca. Ja nisam pisac. Ja ne maštam. Ja ne žudim. Ja nemam ni sna. Ja nisam čovek! Mama, Zašto te nema? Tužan sam mama! Tužan sam i patim jer volim devojku - devojku trideset godina mlađu. Ja ne smem da je volim, mama! A volim je! Volim svaki tren sa njom i kad je sanjam i kada na javi sedi i gleda me u oči. Volim je skoro... Skoro kao pesme! Volim je kao što volim svoju slobodu. Ako bih bio sa njom bio bih srećan i voljen, ali ne bih imao svoje pesme i svi bi bili protiv nas, kao što već jesu. Pišem, jer želim da budem bliže tebi i Bogu, a volim jer sam čovek.

(Lenka brzo pobegne sa balkona. Laza se očajnički uhvati za glavu i prste provlači kroz kosu. U tom trenutku čuje se snažan udar groma, a munja kroz balkon sevne pravo u Lazinu sobu. Vetar razmakne zavese. Laza se trgne i pogleda u pravcu svetla, a potom i balkona. Na ogradi balkona stoji ženska cipela. Laza je ugleda. Ode brzo do nje. Uzima je. Vraća se u sobu. Pogleda u tavanicu.)

LAZA: Otići ću.